Ti i ja ćemo uvek imati nedovršenog posla. I nakon posljednjeg zagrljaja i poljupca, i nakon što kažemo: "Ovaj put je stvarno kraj..." Kad se vratiš njoj, a ja odem njemu, samo je pitanje vremena kad ćemo se opet sresti i sve će početi ponovo. Uvek ćeš imati ludu želju da dođeš po mene, da me vodiš daleko od svih. Uvek ću imati ludu potrebu da te zovem u gluvo doba noći jer želim da te vidim. Uvek ćemo biti samo prijatelji pred svima, a puno više od toga kad niko ne gleda. Jer to smo mi, mnogo više od prijateljstva, mnogo manje od ljubavi.
Ja znam, i ti znaš, da se prave ljubavi ne spominju nikada i nikome.
Ali obično ono najdraže dogodi se samo jednom, i nikad više...Hoće li uopše započeti naša priča?! Ti i ja?! Uvek kada se pogledamo, znaćemo šta smo mogli, a nismo uradili. Zbog čega?Zbog ponosa? Ipak, ponos je najveća udaljenost koja može stajati između dvoje ljudi, i još uvek stoji...Ti nikada nećeš shvatiti moju ljubav prema tebi. Zašto? Jer je ni ja sama ne shvatam. Bilo je trenutaka kada sam baš verovala da će naša priča početi i da se nikada neće završiti, međutim znaš li ono: "Puste te da budeš ovoliko sretan samo kad se spremaju da ti uzmu nešto." Pa uspeli su ,dragi moj, uzeli su mi tebe.
I dan i danas, kroz glavu mi prolazi zašto nisi napravio taj prokleti "prvi korak", e da bar jesi..Ljudi se mijenjaju, ali sećanja ne. Promenio si se, ne znam zbog čega, ali nisi više onaj stari. Ne kažem ja da si se samo ti promijenio i ja sam, jer gajim posebnu ljubav prema jednom biću. Imaš nešto, nešto u sebi. Nešto ne u pojavi, nego u očima... Ti ustvari ništa ne znaš. Ne znaš da me ova naša priča koja nikada neće započeti boli, i da se kajem što nismo uspeli. A mogli smo. Još uvek me svaka pesma podseti na nas. Dragi moj ljuta sam na tebe. Boli me to što si tako lako odustao od mene. Ubio si iluziju snažnog tebe u mojoj glavi. Smatrala sam te svojim junakom, a vidiš, pravi junaci nikada ne beže.
Onima kojima je suđeno da budu zajedno uvek se za to izbore, samo moraju verovati u to. Ja verujem, a ti?!
Desi se tako,sretneš,upoznaš,vežeš se,zavoliš.
01.01.2012. - ja se veoma dobro sećam te noći. Sve obučene u najlepše haljine i nakinđurene naizgled skupim nakitom u pratnji najvećih mangupa. Svi oko mene,naizgled još jedna Nova godina,samo pokazatelj prolaznosti,odrastanja,starosti.
Ako je verovati onim starinskim pričama i ženi koja sanja,baš tada,desilo se nešto o čemu je moja malenkost maštala godinama. Dotaklo me je. Prva poruka,druga,napokon! Osetila sam to pri prvom razgovoru. Uvući će mi se ovaj mangup pod kožu,neću moći bez njega i njegove lude glave. Odrasla osoba,a iznutra pravo dete koje se i dalje zanima maštajući o nemogućim stvarima. Dete koje se igra rečima kao da ih zna baš sve,kao da je svaka njegova.
I stvarno,tako je i bilo. Svaku njegovu reč pamtim,svaka je utkana u moje misli najfinijim radom njegove čiste duše i ogromnog srca. Sve je među nama veoma komplikovano. Ne umem bez njega,ne ume da se naljuti na mene. Kao neki beskrajni spoj koji ne može da se prekine samo zato što ispunjava moj život i čini da se ne osećam samo.
Izgubih veru u ljubav, ja koja sam bila najveca vernica u nju, kao podanica ljubavi, jos od malena sam sanjala samo o njoj. O danu kada cu biti obucena u raskosnu belu haljinu, koja bi bila skrojena samo za mene. Sanjala sam kako bosa trcim ka crkvi, i u rukama nosim buket najlepshih belih ruzha, a kosa da mi bude ofarbana u najlepse nijanse plave boje, sa izvucenim pramenovima, i skupljena u pundju.
A on, njega sam zamisljala bas kao decka koji mi se svidja, sa najlepsim decijim osmehom, sa mirisom za kojim se okrecem u svako doba dana... zamisljala sam ga kao decka koji ce uvek moci da me nasmeje.
A sad,baš me briga za veselje,belu haljinu i buket cveća. Hoću da se provedem,hoću da pričam sa njim,hoću da se družim sa njim,hoću da se smejem.
Хвала ти што си ми увек чувао осигурано место на рамену. Што си имао поверења да самном причаш о најинтимнијим стварима, и дозволио и мени да се отворим. Знаш сваку моју тајну,сваку ману и још увек си ту. Са тобом о свему у сваком тренутку.
Научио си ме да уживам у животу. И данас се питам, да ли сам, од кад те познајем бољa особа?
Ја ти место чувам, јер само са тобом сам сасвим природна и обична.Само у твојој близини могу да живим пуним плућима и будем потпуно срећна.
Са тобом ми није битно да ли је јесен, зима, киша или снег.
Важно је да сам ту, у твојој близини.
(Dalje)
