Dve odvratne,prazne nedelje. Dva perioda samoće. Nisam ga čula,ni videla. Juče mi je javljeno da je švaler u kafiću,ali nisam,nisam otrčala da ga vidim. Hvala onome što me je sprečilo. Iako mislim da je to majka koja mi ne da da tako kasno odem od kuće,tešim se da sam to bila ja,da sam samu sebe zaustavila. A opet,znam da je došao. Znam da je ponovo u mom gradu,u našem gradu. Ne mogu da ga zaobiđem,večeres možda,ali zauvek ne.
Ne javlja se. Ne zove i ne piše. Ne nedostajem.
Kad će shvatiti da je moj život satkan od kajanja što ga znam pomešanog sa neizmernom srećom jer postoji neko ko moj život čini lepim. Ćutim. Gledam kako vreme prolazi. Ako izdržim da te pustim da ovaj put kreneš,a da se ne javiš,znači da sam pobedila.
Hiljadu lica mi kaže da sam lepa,a ništa me ne razveseli kao onaj trenutak kad to čujem od tebe,mada toga nema dugo. Nisam lepa ili nedovoljno?
Ne znam šta još da napišem. Znam samo da me hiljadu oštrica bode i kida polako. Onako kako nije nikad. I hoću da prestane. Ali samo,bez tebe.
