Nežno i najpažljivije te može dirnuti samo onaj kome je i samom potreban takav dodir. Moji su dodiri takvi. Dodiri s vazduhom,jer nikog bližeg nemam. Nisam tužna,samo sam sentimentalna ovih dana.
Sećam se prošle godine i ovog doba. To su bili samo naši trenuci,sad su samo moje uspomene. Ne pamtiš a ja uvek zaboravim da ih zaboravim. I tako se stalno vraćam na početak. I opet boli,i opet bih ponovo,i opet zabranjeno,ali samo jedno,samo tebe,samo tvoju laž i tužnu istinu.
I smejem se samoj sebi. Ne vređam se,dosta sam uvređena svojim položajem u tvom životu,ako se to uopšte i zove položajem. Svejedno,shvatam da ne nedostajem nikome,i znaš da se ovo odnosi na tebe. A ti nekome nedostaješ najviše i više od toga,previše.
I tako bežim,a ni sama više ne znam od čega ni od koga. Sramota. Stid. Prihvatanje da ti nikad nisam ništa ni bila,da sam samo zamišljala to i prihvatala svoje iluzije kao stvarne. I to se sve skupilo sad,a i valjda je nekad moralo. Bežala sam od tog trenutka i uspevala da pobegnem,ali nekako mi u zadnje vreme ne ide,kao da me nešto sprečava. Ima te neke ograde. Ona je strašna. U nju su upletene sve teške reči,sva razmišljanja do kasno u noć i sve što mrda i ne podržava me.
Ali,
ja kad ćutim,volim najviše.
E,da samo možeš da zaviriš u moje snove. Nema je. Sami smo. Vole nas. Volimo. Strast,ona ista. Neobuzdanost,ona najjača. Ruke tvoje,najsnažnije. Kosa moja,raspletena i ukrašena tvojim poljupcem. Usne,oči,pogled. Ne smem više. Opet vrištim i plašim se same sebe. Vrištim svom snagom tela koje ne oseća više ništa. Posle tebe,ništa.
^^ <3
