Svakodnevne želje u vezi sa tobom,već su mi navika. Svaka melodija na telefonu u stomaku mi izazove nekakav grč,pomislim ti si. A toliko bi mi falilo,toliko da vidim da umeš da pokažeš osećanja,da ja ipak nisam samo strast koja prolazi i dođe s dosadnim satima i izgubljenim danom. Samo malo nežnosti i trunka osećanja. Lažnih ili pravih,više i ne biram,potpuno mi je svejedno.
Eh,tako je meni oduvek sa tobom. Samo šturo kucanje,bez ikakvih komplimenata. Uvek ih izvlačim na prevaru,ucenu,na još trista drugih načina. Nekad i samo zamislim,jer je nemoguće da me pohvališ ili mi daruješ lepe reči.
Čujem gomilu takvih oko sebe,nije da mi niko ne govori da sam lepa i dobra i fina i da prijam ljudima,ali od tebe ne čujem to. Mršava,stativa,ružna,ugoji se malo,ova cura je najlepša-DOKLE?! Znam,ti posle kažeš da je sve to šala,da se ne tripujem,ali kako. S.,potrebno mi je to.
Ali ostaviću luda nadanja po strani. Ono o čemu sam htela da pišem je ona. Moja najdraža M. To je osoba koja ulepšava svaku stazu mog neuspelog,srećnog i nesrećnog puta u životu. Zelene oči-da me podsete na njega i svu bol ovog sveta,i duša beskrajno dobra i mila,da izleči svaku ranu i zadrži svaki uzdah. Ruke meke i tople,da upiju svaku suzu.
Pa zar da najdraži anđeo zna za bol? To je ono što nikad neću da prežalim. Ne mogu da skupim svaku suzu koju pusti,ni da izbrišem svu patnju njene čiste duše.
On je ljubav njenog života,a ona njegova najskrivenija tajna,njegov razlog za sreću i smeh. Neverovatno je kako su skladni i kako uspevaju zajedno,bez dodira i bez i jedne jedine reči. Zabrana ili iskušenje?
Svaki njihov pogled čini da se ljudi osećaju krivima što su tu,što im ne daju mira. To je agonija koja nekontrolisano uznemirava čitav mali svet oko njih. I sve obuzme neka tiha patnja. I niko nije svestan da to njihova ljubav žali,da njihove lude glave vrište jedna za drugom. Svaki pojedinac plače zbog te zabranjene ljubavi,nesvesno. A oni svesno jedno drugom to čine,on joj ne da da krene dalje,a ona to ne može. Vezao ju je i ne pušta.
A kad u njenim očima vidim slomeljna srca,prestaje sve. Pogađa me svaki njen nemir,i svaka progutana knedla. Onaj lažni osmeh,da mu pokaže da je najlepša,da sija i da je žele. A onda pogledam njega,spustio je glavu,svestan da mu je najveće blago pred očima,a da za ruku drži običan kamen o koji se spotiče mesecima. I tako tuguju. Ona sa osmehom,on da ne vide. I tako ubijaju sebe i svoje najdraže,jer oni osećaju istu bol. Valjda tako mora,da bi ta ljubav živela,bila jača. Valjda je to poenta,što smo bliži smrti,bliži smo i večnoj ljubavi. Moja M. je tu ljubav pronašla,spokojna i mila,nije svesna da je dostigla cilj. Držim je za ruku i ne puštam,posmatram ljubav i patnju. Ehh,kad bi ova ljubav manje bolela..
